Говор министрице за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине Семихе Боровац поводом обиљежавања Међународног дана сјећања на жртве Холокауста



Уважени предсједниче Јеврејске општине Сарајево, господине Кожемјакин,

Поштовани амбасадори,

поштоване даме и господо,

Министарство за људска права и избјеглице, односно Вијеће министара Босне и Херцеговине посљедњих десет година са Јеврејском заједницом у БиХ организира комеморативну академију поводом 27. јануара – Међународног дана сјећања на жртве Холокауста.

Тог 27. јануара 1945. године Црвена Армија ослободила је један од најозлоглашенијих и засигурно најсуровији концентрациони логор у хисторији човјечанства – Аушвиц, који је постао симбол страдања шест милиона невиних Јевреја у раљама нацистичке власти.

Протекло је седам деценија од како се свијет суочио са свим ужасом, гнусношћу, суровошћу, дехуманизацијом и невјероватним обимом злочина холокауста и безброј пута поновио како се такво шта више нигдје и никоме не смије догодити.

У свим тим деценијама свијет је тврдио да су извучене поуке и поруке за свјетлију будућност и да се таква катаклизма хуманости више не може поновити.

Нажалост, новија хисторија је све то демантирала.

Протекло стољеће наше цивилизације обиљежила је монструозна нељудска тежња да се истријебе и са лица земље збришу цијеле нације. Након холокауста, као најригиднијег облика геноцида, геноцид се поновио пред очима свјетске јавности.

Свједочили смо геноциду у Камбоџи, Руанди и код нас у Босни и Херцеговини, гдје је само због националне припадности у Сребреници убијено више од 8.000 мушкараца и дјечака Бошњака.

Данас, након готово седам деценија од како је 1948. године Генерална скупштина Уједињених нација поставила темељ систему међународне заштите људских права и слобода усвајањем Универзалне декларације о људским правима, поштивање начела те декларације свијету је потребније више него икада прије.

Не могу говорити о Декларацији, а да не споменем и Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида која спада у корпус најзначајнијих међународноправних докумената и тековина људске цивилизације.

Морамо поштивати оба ова УН-ова документа као одраз племените одлуке човјечанства да заштити живот, слободу и сигурност кроз права и слободе које по рођењу припадају свим људима без разлике у погледу боје коже, језика, националности...

Свијет у којем живимо вапи за хуманошћу, већим међусобним поштовањем, уважавањем и разумијевањем. Трка за материјалним вриједностима многима је са пијадестала животних приоритета уклонила темељне људске вриједности.

Пропустимо ли прилику да се на свим нивоима боримо против нетолеранције, национализма, расизма и свих облика дискриминације порећи ћемо моралне и друштвене вриједности, а будућност свих нас осудити на пропаст.

 
Даме и господо,

Осуда злочина, сјећање и одавање почасти невиним жртвама Холокауста и свим невино страдалим у злочинима из новије хисторије начин је очувања принципа и вриједности утврђених међунардним документима о људским правима и слободама.

Формула за свјетлију будућност је једноставна – треба бити ЧОВЈЕК у свим животним околностима, ма колико вас наизглед такав избор коштао.

Срђан Алексић је на данашњи дан 1993. године изабрао да буде човјек и по цијену властитог живота.

Зато данас одајемо почаст њему и свим невино страдалим жртвама чије поштивање је обавеза и опомена будућим генерацијама.

Хвала Вам на пажњи.