Говор министрице за људска права и избјеглице Семихе Боровац на Конференцији „Двадесет година након геноцида у Сребреници. Да се не заборави“ која је одржана у Парламенту Републике Италије у Риму

У овој дворани, у којој се стварала и ствара политичка хисторија Италије, па и Европе, стојим пред Вама с подијељеним осјећањима: с једне стране – веома сам почашћена и захвална за прилику да говорим у дому највишег нивоа законодавне воље италијанског народа, а с друге стране - осјећам се бескрајно тужном у односу на повод, који нас је овдје окупио. 

Сребреница...

Сребреница је, без сумње, једно од најважнијих етичких питања савремене европске цивилизације. 

Као што вјероватно већ знате, Сребреница је, кроз дуга стољећа своје повијести, све до 11. јула 1995. године, била је позната по рудницима сребра и олова, те по бањско-климатском санаторију „Губер“, у којем су становници из цијеле Југославије лијечили малокрвност, реуматска, неуролошка  и нервна обољења...

Када сам, као гимназијалка, читала „Чаробни бријег“ Томаса Мана, ја сам Сребреницу, управо због тог санаторијума, у машти поистовјећивала са швицарским Давосом, гдје је славни њемачки књижевник ситуирао радњу свога романа...

Према попису из 1991. године, у опћини Сребреница је живјело 37.211 људи, од којих 73 посто Бошњака, 25 посто Срба и 2 посто осталих. Као и у осталим мјестима широм Југославије, сви су Сребреничани имали релативно сређену егзистенцију: одрасли су углавном били запослени, дјеца су похађала школе, а пензионери су живјели од заслужених мировина.

А онда, с оне стране ријеке Дрине - дошао је рат и затамнио хоризонт над цијелом земљом... 

У рату 1992. – 1995. Сребреница је уписана црним словима, као поприште првог, и јединог геноцида на европском тлу, послије Другог свјетског рата. 

Говорећи о 20-годишњици геноцида у Европском парламенту, у својству шефа делегације за односе с Босном и Херцеговином и Косовом, еуропарламентарац Тонино Пицула је оцијенио да „Сребреница, осим стравичне трагедије, представља и срамоту за такозвану међународну заједницу“. 

Геноцид почињен у Сребреници у јулу 1995. године обиљежио је и цијелу епоху међународне политике, бацајући дугу сјену моралне сумње на одрживост постојећег политичког поретка у свијету и, посебно, на начин како су највиши представници Уједињених нација и тадашње владе неких европских земаља, својим нечињењем у заштити становника тзв. „заштићене зоне Сребреница“, трасирале пут најстрашнијем злочину.

Стални дијалог о Сребреници је наш дуг према недужним сребреничким жртвама, а још више наша обавеза према преживјелим из тог ужасног злочина против човјечности.

Починитељи геноцида у Сребреници очигледно нису никада чули за ону неумитну опомену из Кур'ана, која каже, цитирам:

Сребреница је име за један неопростив злочин, али је она  истовремено и име за жртву. 

Жртве Сребренице нису само оних 8.372 убијена младића и тинејџера, већ и хиљаде мајки, које су људски споменици једне незабиљежено дубоке, и неизрециво тешке трагедије.

Сребреничанке су јединствена популација у савременом човјечанству: оне су највећа концентрација мајки без синова, супруга без мужева, кћери без очева, сестара без браће... 

Сребреничанке карактеризира дубина бола који ће их прожимати до краја живота, али оне, иако су жртве патолошке мржње и садистичких злочина,  никада нису ни изговориле ријеч: освета. 

Оне само траже правду, и моле за истину о својим најмилијим, о посмртним остацима својих синова, очева, браће и других сродника, како би могли сахранити њихове земне остатке, у складу са властитим осјећањима и вјерско-културним обичајима свога народа.

О Сребреници је много тога речено, али је за протеклих двадесет година недопустиво мало учињено. Када ово кажем, не мислим само на економску и инфраструктурну обнову тога краја, већ и на нескривено величање ратних злочинаца и сталну тежњу за прекрајањем хисторије, у дијелу нашег региона а, нажалост, и у ширем географском простору. 

Ако је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију 2004. године једногласно пресудио да је у Сребреници почињен геноцид, која то национална инстанца смије негирати..?

Ти који поричу геноцид, по свему судећи, нису свјесни да сами себи чине неправду, јер они - како је рекао француски филозоф Волтер – опраштајући злочинцима, и сами постају саучесници у злочину... 

Каквогод било тренутно стање духа између оних у чије име је извршен геноцид, и оних који су његове недужне жртве, сасвим је извјесно да, по логици живота, мора доћи до помирења, односно, до оздрављења релација између бошњачког и српског народа. 

Ниједан народ се не би смио довести у ситуацију да као колективитет буде означен геноцидним. Једини услов да се избјегне таква генерализација, јесте утврђивање индивидуалне кривице оних, који су починили геноцид. 

Хвала!                                                                           

Рим, 7. ВИИ 2015.