Изјава министра за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине Севлида Хуртића поводом 28. годишњице геноцида над Бошњацима „Сигурне зоне УН-а“ Сребреница

Геноцид у Сребреници је кулминација стравичних ратних злочина, који су током агресије и етничког чишћења почињени у Бијељини, Зворнику, Сарајеву, Приједору, Братунцу, Власеници, Котор Варошу, Фочи, Вишеграду, Добоју, Невесињу, Калиновику и многим другим мјестима широм Босне и Херцеговине. 

Од 1992. до 1995. године, свијет је гледао и толерисао злочине, логоре, силовања, спаљивање цивила, иако су слике, снимци и свједочења преживјелих, чврсто свједочили о ужасу који се чини над Бошњацима. Уз ову неправду, свезали су нам руке, увели ембарго на оружје и онемогућили да се бранимо.  

Иако је Вијеће сигурности УН-а, неколико дана након масакра на школском игралишту у Сребреници, 16. априла 1993. године усвојио је Резолуцију 819, којом је овај град проглашен „заштићеном зоном“, овакав кукавички однос међународне заједнице и свијета, охрабрио је злочинце да почине нови геноцид на европском тлу. Геноцид у Сребреници, највећи злочин у Европи након холокауста. 

Сребреница, град са богатом хисторијом, препознатљив по рудницима које су користили и стари Римљани, али и љековитим Губер водама и природним љепотама, од априла 1993. године, постаје највећи логор у срцу Европе, у којем се налазило близу 60.000 Сребреничана, Братунчана, Власеничана, Зворничана и других становника из околних опћина. „Заштићена или сигурна зона“, за њих је била нада да ће преживјети. 

Многи су успјели преживјети бјежећи шумама према слободној територији након пада Сребренице, али њих 8.372, нажалост, није. Почињен је геноцид. Тако је „сигурна зона“ УН-а постала највећа мрља на образу и савјести међународне заједнице и цијелог свијета у новијој хисторији, али и највећа рана у хисторији бошњачког народа и наше домовине. 

Наш пут је истина и правда, заснован на чињеницама и пресудама. Геноцид у Сребреници је чврсто документован и пресуђен. Хашким и другим пресудама истина о геноциду је зацементирана у хисторији свијета. И око тога нема расправе. Обавеза нас и наших генерација које долазе, јесте да говоримо истину, истражујемо, пишемо, подсјећамо...

Данас овдје у Поточарима, пред табутом 15-годишњег дјечака Елвира, још тројице малољетника и 26 других Подрињаца којима ћемо клањати џеназу,  заједно дајемо чврсто обећање да ћемо заувијек наставити тражити недужно убијене у геноциду, чије се кости налазе широм Подриња, инсистирати на процесуирању сваког ратног злочинца и трудити се да преживјелима омогућимо бољи живот. 

То је наш трајни дуг и трајна обавеза. 

Од 11. јула 2023. године у босанској долини шехида ће бити 6.751 мезар. У овом броју саткани су животи, судбине, жеље, успомене, дјетињства, први кораци и изговорене ријечи, писма, фотографије, бајрами и рамазани, љетовања, мирис Дрине, свјежина подрињског зрака...

Молим Бога да њиховим душама подари вјечни рахмет, а породицама сабур.