ПИТАЊЕ: Колико се особа вратило на пријератне адресе, а колико их је и даље у статусу интерно расељених, односно избјеглица?
ОДГОВОР: Од потписивања Дејтонског споразума евидентирано је око 1.062.000 повратника, што је око половина од укупно 2,2 милиона избјеглица и расељених особа који су напустили своје домове у БиХ у периоду 1991-1995. године. Од укупног броја повратака, око 611.000 су односи се на повратак расељених особа, а око 451.000 на повратак избјеглица.
Број интерно расељених особа се знатно смањио у односу на милион расељених из 1995. – данас имамо 32.038 породица, односно 96.480 особа.
Према годишњем статистичком извјештају УНХЦР-а за 2018. још 17.669 особа из БиХ има статус избјеглице у свијету. Од тог броја их је у Србији 8.764, у Француској 4.085, у Швицарској 2.026, у Њемачкој 1.478....
Од 1992-1995. године, дјеломично или потпуно је уништено око 453.000 стамбених јединица, односно готово половина пријератног стамбеног фонда у БиХ. Процјењује се да је до сада обновљено око 344.000 стамбених јединица, што је двије трећине уништеног стамбеног фонда.
У периоду 2015–2019. године обновљено је око 3.000 стамбених јединица, од чега половина – 1.555 их је обновљено кроз пројекте које предводи наше Министарство.
ПИТАЊЕ: Који су кључни пројекти Министарства у области повратка избјеглица и интерно расељених особа?
ОДГОВОР: У циљу стамбеног збрињавања најугроженијих расељених особа и избјеглих особа из региона, из донаторских и кредитних средстава у току је реализација значајних пројеката:
- Регионални стамбени програм,
- Пројекат “Затварање колективних центара – ЦЕБ ИИ”,
- Пројекат обнове стамбеног фонда – ОПЕЦ,
- Пројекат обнове стамбених јединица избјеглих особа који се финансира кредитним средствима Саудијског фонда за развој - СФД,
- Програм помоћи Владе Републике Хрватске за подршку повратку Хрвата из Хрватске у БиХ, чији је циљ обнова и реконструкција стамбених јединица
ПИТАЊЕ: Који су резултати и укуона вриједност Регионалног стамбеног програма?
ОДГОВОР: Захваљујући Регионалном стамбеном програму до краја 2021. године бит ће изграђено укупно 3.200 стамбених јединица за најугроженије избјеглице, расељена лица и повратнике у Босну и Херцеговину.
До краја маја 2019. године завршено је готово 900 стамбених јединица. До краја 2019. године планирано је усељење још 700 кућа и станова, а остатак током 2020. и 2021. године.
Ријеч је о програму који се проводи у Босни и Херцеговини, Србији, Хрватској и Црној Гори и кроз који ће укупно на нивоу ове четири земље до краја 2021. године бити осигуран кров над главом за око 11.500 најугроженијих породица – или 34.000 особа.
Укупна вриједност пројекта је 290 милиона еура, од чега је 80% донаторских средстава, а 20% је учешће земаља (грађевинско земљиште, дозволе, инфраструктура и др.).
Захваљујући Регионалном стамбеном програму, до средине 2019. године збринуто је више од 4.500 угрожених породица у Босни и Херцеговини, Републици Србији, Републици Хрватској и Црној Гори те осигурано и 30.000 радних мјеста и домаћим компанијама додијељено 1.000 уговора за изградњу и пратеће услуге.
ПИТАЊЕ: Колико је оних који су тражили помоћ у оквиру Регионалног стамбеног програма?
ОДГОВОР: На јавни позив за подношење пријава за добивање помоћи у оквиру Регионалног стамбеног програма из 2013. године - запримљено је више од 26.000 породичних захтјева. То најбоље осликаква стварни интерес за повратком који очигледно и даље итекако постоји.
Готово 18.000 пријава односио са на повратак од чега је око 8.000 пријава за повратак из земаља региона и остатак за повратак расељених особа унутар БиХ. Око 8.100 пријава односио се на захтјеве за изградњу кућа у мјестима расељења, док око 760 пријава је одбачено због неиспуњавања увјета позива.
ПИТАЊЕ: Колико грађана БиХ живи у колективним центрима, и шта се ради на плану трајног затварања колективних центара у нашој земљи?
ОДГОВОР: Према подацима из 2015. године у 121 колективном центру у Босни и Херцеговини је живјело више од 7.200 особа. Станари колективних центара су особе у стању социјалне потребе, старије и болесне особе, избјегле и расељене особе без или са минималним примањима. Већина њих су особе које ни прије рата нису имале имовину, те најприхватљивији начин да им се омогући живот достојан човјека огледа се у систему непрофитног социјалног становања.
То је европски модел рјешавања социјално најугроженијих категорија становника и начин да наше грађане иселимо из нехуманих услова какви су махом у колективним центрима гдје данас живе.
Захваљујући пројекту ЦЕБ 2 – Затварање колективних центара у 2018. је 190 особа уселило у 6 новоизграђених зграда у Кладњу, Маглају, Модричи и Дервенти намијењених станарима колективних центара.
Кроз ЦЕБ 2 пројекат за који се БиХ код Развојне банке Вијећа Европе кредитно задужила у износу од 60 милиона еура до краја 2022. планирана је изградња или реконструкција укупно 82 зграде/објекта са више од 2.600 стамбених јединица у 45 градова и опћина.
До краја 2018. године по Пројекту су завршени радови на изградњи 6 зграда са 113 станова, а у 2019. години започета је и изградња још 15 зграда у оквиру којих ће бити осигурана 602 стана који ће бити дом за више од 1.500 особа. Током 2018. године од стране Банке је одобрено продужење рока за окончање Пројекта до 31. 12. 2022. године.
ПИТАЊЕ: Колико особа поријеклом из Босне и Херцеговине живи у свијету, односно колико је бројна босанскохерцеговачка дијаспора?
ОДГОВОР: Према евиденцијама Министарства за људска права и избјеглице у 51 земљи свијета борави око два милиона особа поријеклом из БиХ.
Ван наше земље живи 1.671.177 особа рођених у БиХ, док са потомцима овај број досеже два милиона. Стопа емиграције из БиХ у односу на број становништва у земљи износи 44,5% што БиХ сврстава у ред земаља са највећим бројем исељеништва у односу на укупан број становништва.
Највећи број исељеника живи у: Хрватској (409.357), Србији (335.992), Њемачкој (159.380), Аустрији (149.755), САД (132.255), Словенији (96.921), Швицарској (57.542) и Шведској (56.477).
Статус исељеника из БиХ у земљама пријема великим је дијелом ријешен кроз стјецање држављанства, сталне или привремене дозволе боравка, радне и студентске визе.
Подаци Министарства свједоче да је најмање пола милиона исељеника стекло држављанства земаља пријема (не рачунајући Србију и Хрватску). У неким земљама је проценат исељеника који су свој статус ријешили кроз стјецање држављанства државе пријема изразито висок (80-90%).
Просјек старости исељеника је око 40 година, већина их посједује средњу стручну спрему, док високу стручну спрему има 10-30 посто исељеника. Добро су интегрирани у земљама пријема, економски су активни, са високом стопом запослености и стабилним приходима.
ПИТАЊЕ: Протекле су више од двије деценије од завршетка рата, шта је препрека окончању процеса повратка у нашој земљи?
ОДГОВОР: Кључне препреке процеса повратка су:
- неопходна обнова стамбених јединица које је неопходно изградити и обновити за потребе суштинске реализације Анекса ВИИ Дејтонског мировног споразума,
- осигурање услова за одржив повратак је расељене особе често имају страх да ће повратком изгубити стечена права у мјестима расељења (здравствена и социјална заштита) и често због овога расељене особе се не пријављују с у мјестима повратка,
- право на једнак приступ образовању, изучавање националне групе предмета и сл,
- непроцесуирање инцидената на штету повратника (кваллификују се као прекршаји, а не као кривична дјела),
- немогућности запослења, приступа социјалној и комуналној инфраструктури и сл.
- национални дисбаланс у јавним институцијама у мјестима повратка, односно непоштивање обавезе запошљавања у проценту који одражава попис из 1991. године.
ПИТАЊЕ: Шта се може учинити на плану спрјечавања говора мржње те дјеловања фашистичких и неофашистичких организација?
ОДГОВОР: Из Министарства за људска права и избјеглице је у више наврата иницирано да се у Кривични закон Босне и Херцеговине унесу одредбе којим се кажњава говор мржње те забрањује дјеловање фашистичких и неофашистичких организација.
Јер, друштва у којима се толерира појава говора мржње и дјеловање фашистичких и неофашистичких организација нису заштићена, слободна и демократска. Стварање дојма да је потицање друштвеног презира, преношење негативних стереотипа, дискриминација, непријатељства и изазивање страха прихватљиво – па и пожељно или чак патриотско понашање – знак је дубоких друштвених проблема против којих се морамо борити.
Са аспекта заштите људских права, битно је нагласити како је спрјечавање говора мржње, окупљања и удруживања фашистичких и неофашистичких покрета, у циљу стигматизације појединих друштвених група један од оправданих разлога за ограничавање слободе јавног изражавања и разлог за реакцију свих друштвених група.
Толерирање или одобравање оваквих ретроградних појава угрожава сигурност не само повратника него свих грађана Босне и Херцеговине, али и региона, због чега организатори и судионици морају бити кажњени, а оваква беспризорна окупљања забрањена.
Дјеловање ка том циљу захтјева предан ангажман свих актера – владиних и невладиних институција и међународних организација које баштине вриједности људских права, антифашизма и демократије у којима нема мјеста цивилизацијски пораженим и одбаченим идеологијама.
ПИТАЊЕ: Која је улога Министарства за људска права и избјеглице у контексту прилива миграната и њиховог транзита кроз Босну и Херцеговину?
ОДГОВОР: Министарство је надлежно за бригу о страним држављанима којима Министарство сигурности призна избјеглички статус или супсидијарну заштиту. Од како је почео повећан прилив миграната у БиХ ниједном мигранту није признат избјеглички статус. У 2018. је за 14 страних држављана одобрена супсидијарна заштита, од којих се само једна особа може довести у везу са мигрантима. Ријеч је о дјетету из Сирије које је смјештено у Дом за незбринуту дјецу у Мостару и за чији је боравак трошкове сносило Министарство за људска права и избјеглице.
На основу закључка Вијећа министара којим је наложено да се расположиви капацитети државе ставе на располагање за осигурање смјештајних капацитета за мигранате, Министарство је понудило слободне капацитете у Центру Салаковац.
Кроз Центар је до средине 2019. прошло више од хиљаду миграната, махом породица са дјецом.
Центар Салаковац којим управља Министарство уз значајну помоћ домаћих и међународних партнера, позитиван је примјер начина функционирања прихватног центра у којем је поред увјетног смјештаја и исхране на бази три оброка дневно осигурана и примарна здравствена заштита, вакцинација дјеце, неформалан вид образовања кроз учење језика, осигурани преводиоци, креиран је кутак за дјецу...
У контексту прилива миграната, Министарство, у сарадњу са партнерима из међународних организација, првенствено УНИЦЕФ-ом те партнерским невладиним организацијама, посебну пажњу посвећује мониторингу и праћењу поштовања права дјеце у складу са Конвенцијом УН-а о правима дјетета. У фокусу су дјеца без пратње старатеља, којима према Конвенцији је држава дужна пружити скрбништво и за што је успостављен систем на локалном нивоу посреством центара за социјални рад, међународних и организација цивилног сектора у нашој земљи.