Европски суд за људска права данас 08.10.2020. објавио је одлуку у предмету Муховић и 12 других против Босне и Херцеговине

Европски суд за људска права данас 08.10.2020. објавио је одлуку у предмету Муховић и 12 других против Босне и Херцеговине којом је одбио апликације поднесене по основу члана 6. ст. 1. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију због дужине неизвршења домаћих судских пресуда на терет буџета Зеничко-добојског кантона.

Суд је утврдио да  иако је предвиђени временски рок за измирење дуга од 22 године утврђен Акционим планом дужни него што је то раније било прихваћено у судској пракси, Суд је одлучио да је предвиђени рок од 22 године оправдан. Суд је при доношењу овакве одлуке узео у обзир укупну висину дуга Зеничко-добојског кантона по овом основу, посебно поредећи овај дуг са нпр. дугом с којим се суочава Република Српска по основу пресуда за ратну штету, те је утврдио да је буџет Зеничко-добојског кантона осам пута мањи од буџета Републике Српске, те да укупан дуг Зеничко-добојског кантона по овом основу досеже 85% њеног укупног годишњег буџета за 2019. годину. Суд је такођер узео у обзир да Зеничко-добојски кантон није могао сам приступити рјешењу овог проблема у циљу смањења својих обавеза јер су у овај проболем укључени и други релевантни судионици, као што је Синдикат државних службеника. Слиједом свих мјера које је Влада Зеничко-добојског кантона предузела до сада, Суд је закључио да је предметна ствар ријешена у смислу члана 37 § 1 (б) Конвенције.

Што се тиче захтјева апликаната за накнаду нематеријалне штете због кашњења у извршењу, иако је признао да су апликанти сигурно претрпили одређени стрес због насталог кашњења, Суд је истакао да је апликантима домаћим пресудама утврђено право на високе законске затезне камате, те да је висина законске затезне камате значајно виша од стопе инфлације, тако да се Суд у овом дијелу сложио с Уставним судом Босне и Херцеговине који је у својој водећој одлуци од 12.03.2019. утврдио да досуђене законске затезне камате представљају донекле накнаду за претрпљено кашњење. Суд је дакле потврдио да су надлежне домаће власти извршиле генералне мјере у складу с захтјевима из Конвенције, тако да његова улога није да досуђује новчану накнаду у сваком појединачном понављајућем случају који произилазе из истог системског проблема. 

Одлука Суда је коначна. У току је превод одлуке.